whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

10.12.2018.

holandija

upoznao sam jednu klijentkinju na poslu koja je bila blago rečeno oduševljena gej paradom i tad mi je ispričala kad god je prajd celo njeno društvo se skupi i onda piju velike količine koka-kole kao i alkohola i slušaju kul muziku i tamo ali i kod kuće. prošle godine ta žena je povela i dete na krkačama u gomilu.
i u tome nema ničeg neobičnog.
niti treba da bude.
jedino što je pomalo čudno u celom tom izlaganju je ta neka opsesija pederima i lezbejkama takoreći ona sad umišlja da procenom putem vlastitog ega i uma može da odredi ko je u kojoj priči i njoj je zaista stalo do svega toga, do lociranja el dži bi ti ja.....iako ne znam zbog čega konkretno i šta time pokušava da postigne kad ulocira pažljivim posmatranjem međutim stalno škilji očima u sve živo i sablažnjava se kad čuje nešto loše o odlasku na prajd.
rekoh samo da volim florens velč..... koju voli njena drugarica koja je puštala muziku prvo kod nje u stanu pa na prajdu, eto

08.12.2018.

aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Pre dvadeset godina Lisa Kudrou je davala intervju i publika joj je oduševljeno vrištala u facu. Pre neki dan Lisa Kudrou je davala intervju u kojem je govorila da njen sin nije fan Prijatelja i publika u zatvorenom stuidju joj je opet vrištala u facu. To nije prijatan vrisak niti vrisak sreće nego su ti zvukovi strašno neprijatni i opterećujući. Dolazim do zaključka da zaista treba imati čelične živce slušati čitav pev histeričnog vrištanja tokom života, a zbog čega to vrištanje i zašto bi to neko voleo da sluša, ko bi to znao...

06.12.2018.

kurčić palčić karanfilčić

Na besprekorno čistim čašama preliva se odsjaj dana.  Decembar.  Ili nešto što bi trebalo da podseća na sterilno. Primećujem da ne postoji ničeg inovativnog u književnosti čak ni na ovim samotnim ostrvima koja zajedno u svom celovitom očaju plutaju k Sunca. U tom osećaju prepuštenosti često nailazim poput nagaznih mina na lagane romantične pesme u kojima ima dosta knjižara i poslova i svega onoga što odiše moranjem a to je nečemu bliskom smrti i decembru i ja se pitam istinski i iskreno dok čitam te redove ispunjene smislom i pravičnim motivom zar se ljudima to da u životu i zar je u tolikoj meri nastrano ukoliko ne voliš i ako ti se ne da. Ali to nije privlačno: biti mrzovoljan i izbegavati jebene knjižare.
Biti ništa.
Čak ni ono famozno - član biblioteke.
I da ti kao takav nikakav imaš nikad procenjenu vrednost i da nikome ali baš nikom nije ni da stalo da budeš odsjaj u vremenu a da sjajiš toliko da bi ljudi mogli da oslepe.
Umesto toga, svog tog sranja koje bih rado listao kafenom kašičicom, uvek je smislenije napisati pesmu u kojoj muškarac ide u knjižaru jer je to predznak njegove superiorne inteligencije koja ga automatski odvaja od ostatka muškog roda i žene koja ide na posao i kojoj nije valjda stalo do njegovih para koje svakako nema.
Postoji velika razlika između fiktivne književnosti i kad autor izmišlja, i na kraju balade - gadno je za slušati.
18.11.2018.

pre desetak minuta

napisao sam jedan iskren post koji je u sebi sadržao i momenat o vremenskoj prognozi tačnije o nečemu što nije ni kiša ni sneg ali da uporno pada po mojoj njušcu međutim moj genijalni kompjuter ala pentijum četvorka je zabagovao, zaboga osećam se uz njega toliko matoro i senilno da ne umem ni da sačuvam tekst kopi pejstom za svaki slučaj nego prosto odem tamo gde i bog ide peške mislivši da ništa ne može da naruši ravnotežu kosmosa jer moja potreba da kakim je tako bezopasna i prirodna: moji papci su daleko od tastature i ne mogu ni u ludilu da naletim na neki pornić usled koga bih oborio sistem ili zabagovao internet pretraživač jer mi je valjda četvoronožac pun virusa i kojekavih špijuna usled čijih aktiviranja polako krene da otazuje java pa sve do konekcija s virtuelnim svetom, te kad sam se vratio od tamo moj tekst pun elemenata iskrenog otvaranja, tuge, smrti i čak jednog samoubistva (ne mog naravno) ----- pretvorio se u jednu prostu reč - loading

ali ko zna zašto je to dobro, viša sila ne želi da znate kako mi vetar šamara oči i da ni sam nisam siguran da li lažem kad to govorim.
no možda je to i dobro jer i virtuelni svet ma koliko god bio lep i topao i svi tipkali na njemu i dalje je samo imitacija pravog sveta - u svoj toj lepoti ima dosta truleža i smrada i ja sve manje i manje osećam istinske slobode da bivam ranjiv i glup ko seoski bilbord umesto toga okitim se kapama i najviše volim mrak.

05.11.2018.

šta

mephistophilis nosi naočare ???


Stariji postovi