whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

23.06.2018.

macje oko

ulazim u knjizaru i pitam okupljene imaju li margaret atvud macje oko. prodavacica je hitro proverila na kompjuteru i saopstila da oni nemaju tu knjigu u bazi, onda sam uzeo drugi naslov od nje, mada, nisam usao ciljano da uzmem knjigu od margaret nego bilo koju knjigu autora kog se jos uvek secam, prvo se uputih ka coveku po imenu uve ali onda se setih da  ce mi je doneti drugar s kojim nikako da se vidim mesecima, pa se rastrzah medju koricima i listovima i krvarih kao slepac i siromah u jednom telu, pa tako na kraju prelomih i dusu mi ispuni neka vrsta utehe i ljubicastog somota ali zabrinutosti vezane za odluku, doduse, atvud je postala opste priznata zahvaljujuci sluskinjinim pricama ali uprkos tome u njenim zapisima uvek moze nesto zanimljivo da se pronadje. druga kasirka je odvrnula muziku i po prvi put u zivotu mi je zasmetala muzika dok sam ceprkao po knjigama, taj glasni zvuk inostrane muzike zadelovao je suvise intiman da je bilo malo neprijatno biti kraj osobe koja to dozivljava emotivno i licno, kasnije videh da pomalo djuska dok vraca novac i sve pokusava da ublazi: zarobljenost izmedju vidjenog i onog kako vidimo, mozda jos nesto u svemu tome. kad smo izasli pitala me je sestra sta sam kupio i ko mi je taj atvud?

23.06.2018.

oni koji su probali bez reci su

ljudi bojazljivo jedu tresnje jer su od malih nogu nauceni da bi u tresnjinom mesu mogao da bude neki crv, umesto da im je recena istina - da pripaze na podmukle koscice i obrate paznju na vlastitu alavost, umesto toga trn u oku je obican crv jer tresnja truli bas kao sto i covek postaje prah, te ljudi od maleckog potencijalnog crva prave neverovatnu pauzu tokom molitve nad njima.
a, isti ti, mesnati crvi su, tvrde, hrana buducnosti.
20.06.2018.

how about odjebi + mrs

a kako to mislite da stalno ulazite u konverzacije s anestezijom prema tuđim životima ali s pravom očekivajući neku vrstu sažaljenja ili povlastica u odnosu na druge. danas neka žena onako ohola prema meni izgovara: zar ne znate da dečica imaju prednost? pošto su joj deca očigledno pasoš EU kad je reč o redovima. ja joj odgovaram: da, znam. znate li vi da je moja pauza počela pre dva minuta i da je ovo moja dobra volja što vas uopšte uslužujem jer ne moram s obzirom da imam išijaš?
umusavila se.

18.06.2018.

sok zvaka

vucaram u torbi kisobran danima na plus sezdeset i onda kad padne iznenadno kisa zaboravim da ga imam u torbi i tad ovakav nikakav trcim sto metara i kisnem, kvasim odecu, koja mi uglavnom treba suva, mirisljava i najbitnije od svega cista.
kisa lije satima i nas mali kraj s grafitom seoske krave postaje blatnjav i pust jer ljudi su u svojim pecinama i nista im nije dovoljno hitno da bi izlazili napolje.
danas su me zvali iz poste da dodjem kod njih buduci da sam tamo zaboravio licnu kartu. sok. odem tamo i stvarno bas danas kad sam trazio licnu kartu po stanu - razresio sam se jedne muke, tamo je i oni mi daju licnu kartu na lepe oci. dupli sok. pitam se u sebi najtise zar je moguce da se ovo desava i nikako nikome ne zameram sto im je trebalo pet dana da mi saznaju broj telefona. ovo je cin dobrocinitelja, nekoga ko nema nikakve velike koristi od moje licne karte. znam to. zahvalan ali i ne onoliko koliko bih sigurno trebao.
a spetljao sam se jer sam isao po besplatan poklon i dok sam cekao u redu nesto mi se stisnuo supak na pomisao da cekam tri sata za neki poklon jebene nagradne igre i to nije ni nagradna igra nego samo sposobnost da locem sok ko blesav i da skupljam bodove: na kraju se zapitah jel mi je bila uopste potrebna cinija i zar sam stvarno neko ko ista skuplja i ko vidi smisao u staklu, reklamama, jebenoj koka koli. ipak, uzeo sam svoj poklon, ostavio licnu kartu i uputio se ka banci.
danas sam se opet teleportovao u banku jer banke rade do tri i ja nemam debitantsku plasticnu karticu s kojom bih mogao i s bankomata da dizem novac a ne da cekam svaki put ko debil u banci zarad 20e ( jer ne smem da podignem svih 100e, ne znam da se kontrolisem u malim slatkim zadovoljstvima - najvise hrani), objasnjavam zeni kako svaki put caskamo na ovu temu i kako ona salje mejl da mi posalji u ovu banku karticu da bih je podigao. ona donosi kovertu, neotvorenu postu, i daje mi karticu. neverica.
najveci moguci sok.
beskrajna radost.
potpisujem se na belom delu potpisom starca od devedeset godina; necitko i ko da nema trunke zivota u meni. odlazim kuci. cuvam karticu od svojih pozuda, jer...
i odlazim u tri lepe.
dok sam preturao po nektarinama u xafsu, krenuo je iznenadni pljusak, moj zaborav, pocetak posta....
15.06.2018.

u potrazi za pesmom

ima jedna odlicna recenica koju sam cuo, a neko ju je drugi cuo od nekoga ili izmislio, covek kao jedinka je jedinstvena sudbina, covek uz masu drugih je samo statisticki broj. mene taj statisticki broj uistinu nikad nije plasio, a taj broj se cesto pojavljivao kroz zivot kao neki svitac koji je cinio nocne puteve prolaznima, bezbolnim.


Stariji postovi