whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

15.10.2018.

dnevnički zapis

dobra vest: kolegicina koja me je pre par meseci odvela kod nadređene je dobila premeštaj i nikad je više neću videti - hvala svetom kurcu haaahahhahahahhhahahahhahahahahahahaahhaahgagagagagagaggg

loša vest: opet imam stomarčerdu koja se penje ka faci :(

zaključak: lepa jesena još lepša cena badema i lešnika mamicu im hohštaplersku
09.10.2018.

nokat

Dugog i agresivnog leta se tek nekad setim.
Uglavnom mi sunce dođe iza leve moždane hemisfere kad prelazim preko uličnog ivičnjaka na kojem je proletos ležao mrtvac i niko sem mene nema nikakvu predstavu o njemu. Reč je o šaptanju s duhovima.

Ova jesen ne smrdi na bolest i nema naznaka ni o čemu neobičnom. Sunce se prelepo presijava kao jabuke na uljanoj slici i nebo je poput izgužvane sive plahte kao što su i devojčine usne boje najsvežeg crvenog vina. Nevin sam u vremenu.

Magla se podmuklo spusti niz betonske ulice i ja gledam kroz izloge kako grad tone u sve veću izmaglicu i ne vidi se ništa sem automobilskih farova i nečega što bi trebalo da bude ljudska težnja. Osećam se jako malim i izgubljenim među nebeskim telima i svestan sam da nisam veći ni od onoga što me privlači niti od onoga što me plaši. Jednostavna bivstvovanja najjasnije izgaraju.

Najogavnije je kad ljudi upoređuju suze s biserima. Čovek ništa ne zna o toj vodici koja mu teče iz zenica i ne ume da rastumači povezanost svojih sluzavih misli i da jasno izgovori šta ga boli. Ta bol nije fizička jer fizički je lako locirati neugodan osećaj; boli me nokat na nožnom palcu usled traumatske povrede lupkanjem noktom u zid obuće; njegova ploča je postala braon poput nekog pažljivog sanduka, a ispod kako je vreme odmicalo raste nov i čist bezbojan nokat koji se tek u jednoj ravni prevazilaze stvarajući malo deblji kapak.
Shvatam jedino da je ispod noktiju oduvek bolelo. Da se o tom bolu pričalo i kroz religiju i da će uvek svako strano telo koje ulazi u meso ispod tog oklopa vrcavo boleti ali ja ću retko kad plakati.
10.09.2018.

hospital 🏥🏥🏥🏥🚑🚑🚑🚑

HR menadžerka na kraju svakog poslovnog mejla stavi smajlić. Ne bih da budem gmaz ali u tom smajliju ima nekog značenja i deluje poprilično neozbiljno s obzirom da sam odbio poslovnu ponudu. Dobro, nisam je odbio jer je to igra sujete ko je kome dao šut kartu ali ako je trebalo da se izjasnim iz prelaska iz jedne u drugu firmu, dao sam sebi za pravo da budem bitan i vrlo obazriv u odbijanju; te sam joj poželeo mnogo sreće u selekciji jer mislim da joj je preko potrebna. Taj smajli zapravo sve više nalikuje na neki poslovni kodeks ponašanja tokom kojeg se svi gađaju smajlićima i sve je osmehnuto čak i kad nisu dobre vesti, čak i kad se ne misli šta se govori tu je taj smajlić skvrčen kao federi spremni na sve. Danas u prodavnici prilazim lubenicama i sve imaju više od desetak kilograma. Odlazim na kasu pitam ih postoji li mogućnost da mi je preseku jer ne bih se baš kockao sa pet evra jer sam radnička klasa koja krvavo zarađuje svaki dinar oni me upute ka delikatesu. Na anti-delikates odeljenju (antidelikates jer tamo ni u jednom smislu nema nikakve osetljivosti niti obazrivosti kamoli prefinjosti) radnica melje meso; drži tučak u ruci i lupa po mesu kao luda. Šalje me na kasu. Ja odgovaram od tamo su me poslali ovde i dodajem kulturno slobodno lagano, završite meso. Ponovo me šalje na kasu. Ja budala polazim ka kasi i baš tad kad podigoh sidro u vidu natrpane kese ona mi dobacuje nadrndano nađite nekog radnika šta dolazite ovde u onom nedopustivom smislu skini mi se s kurca.
----- Dobro ali je l moj ili vaš posao da tražim tog izmišljenog muškarca po xafsu??? Sledećeg puta zovem šefa radnje??? ----- :-)
07.09.2018.

hard worker

Napolju je sunce bivalo mokro poput udovice okruženo oblačcima koji su se poigravali sa svetlošću. Stao sam ispred znaka, čovek je nosio alatsku kutiju i stao ispred tablice s brojevima autobusa. Mi smo čekali autobus.
Nije bilo nikog.

Ni autobusa nije bilo neko vreme.
Tek muk kojeg je remetio negde u daljini zveket lima i zvuk ptice.

Na tom putu za intervju povezanim za novi posao shvaito sam jednu stvar, a to je da se bojim industrijskih zona; nemam strah od vode ali me plaše ograđene reke žicom, ishabane čorave fabrike, neodređeni asfalti, kamioni, ukratko autobusi bez ikoga u njima, ulice pune prašine i tek poneki ljudski trag ili nervozne usamljene žene koje vuku kese gledajući jednim okom. To je trenutak kad spajam slagalicu da se bojim svega. Ja sebe izgleda toliko halapljivo volim da čuvam svoje telo i sebe od smrti inače bi me te stvari zabavljale

Odgovorih znatiželjnoj HR menadžerki da im ne zameram što sam ih čekao i da sam ranije došao jer živim na drugom delu grada i da ih nisam lako pronašao jer me okolina na trenutke podsetila na horor Pogrešno skretanje. Nasmejala se.
Čak me nije bilo ni briga kakav bi utisak mogao da ostavim; pripadam usamljenim pojedincima koji imaju posao i nije ih sramota da pričaju o visini plate koja nije precenjena ali nije ni suviše mala da bih se osećao poniženim kad je dobijem.

Soba je okrečena u belo s dva ogromna bež kauča od eko kože. Klima je lagano radila ali u prostoriji je sve odisalo na plastiku i nije bilo bilja tek do kraja spuštene platnene roletne. Bilo bi uviđajno i mudro da su imali aparat za vodu i da sam mogao da se poslužim vodom. Zalepili su otrcani citat o uspehu na ivicu stola. Firma je puna mladih ljudi, ljudi koji mi deluju srećno i izgubljeno.
Imao sam utisak kao da je reč o pregovoru za neki pornić kad dođe mlada devojka i onda govori lažne informacije o sebi. Najvise o vrednoći i da niko nije poput nje. Ali to je ipak kliše jer vrednoća je varljiva.
Tad je moj glas progovorio odakle sam i šta želim, šta očekujem od firme i šta me potpuno zadovoljava. Između ostalog, rekoh joj da pišem jer je to fun fact mog blistavog CV poput pljuvačke, a ona me je pitala za aktivnosti sem posla i pisanja a ja sam kazao ništa što bi me učinilo posebnim i da imam jedino životinju - psa o kojem vodim računa.

U početku me je pronašla ogromna trema i preplavila me potpuno definicija anksioznosti ali sam pravilnim disanjem sveo nemir na minimum jer nisam imao straha tek usađenu pomisao koja je stvarala veštački strah. Nisu mi ni dlanovi bili oznojani. Nisam čak ni lagao.
Bilo bi glupo da sam suviše nervirao jer firma svakako nije imala dovoljno sredstava da plati moje usluge, te sam bio prisiljen da nakon odslušanog referata koji je naučila napamet odem kući uz izgovor da mi je glava puna informacija,
Možda grešim ali čak i u trenucima brzog govora treba da se napravi pauza. Hoću da kažem to je neophodno da se čovek oseti živim bićem.

Pitala me je hoću li uspeti da pronađem izlaz, a ja sam odgovorio da hoću jer ću se vratiti onim putem kojim sam i došao.

25.08.2018.

🍆

Na pauzi mi se pridružio matori muzičar koji je naginjao iz svoje pivske zelene flaše i tako halapljivo ispijao pivo da mi se dan učinio bržim no što jeste. Automobili su cvileli a njegovi gutljaji svedočili o sparini i ljudskom životu u prolaznosti i učmalosti jednog običnog grada i ljudi unutar njega.

Govorio sam mu o onome što zaposleni na pauzi ili u konverzaciji s drugim kolegama najviše vole da govore: o duplom poslu i o ljudskoj nekulturi i lenjosti da žive, a on je iskoristio trenutak pauze mog lamentiranja i priznao kako ne može više da nađe dobru pičku i da mu se kurac više ne diže kao pre kad se dizao na sve i svašta jer kad je mogao onda nije birao a sad su stvari drukčije: žene sjajno mirišu i lepe su spolja ali smrdi im dole ili iz usta - ne mogu.
Bio je besan još neko vreme.
Kao svaki muzičar okružen instrumentima i pečenjima bar on ima žena i imao ih je i tek će ih imati jer žene vole priče o muzičkim urednicima i akustičnim prostorima zvanim kao sasvim prirodna pojava studio uostalom ko zna da tačno pogađa violinu ume i ženu da rasplače. Mrmljao je sebi u bradu, doduše tek nešto što je zvučalo na psovke. Taj dečiji bes je bio uperen prema svim ženama ovog sveta jer su s njegove tačke gledišta sve žene bile pufnice koje su poput cvetova privlačile njegovu pažnju a potom je njegov nos bio razgnevljen ogoljenjem vremena i spoznajom da nisu mirisale onako kako je sanjao.
Ali te tačke su nepoznate i nevažne, one lebde poput tačaka i zareza na belom papiru.
Nisu bitne laži niti koliko ih ima.

Ne znam zašto ali najviše mi se razmišljalo o njegovom aktivnom seksualnom životu u tim godinama - možda svi ljudi na pauzi tako razmišljaju i gledaju da ubiju vreme i sebe sprečavaju da se što pre vrate u objekat. Impresivno je koliko dugo ljudi misle o jednom te istom i koliko je seksualnost oličenje čovečije duše uprkos raznoraznim tehnologijama i promenama.
Ispijao sam kafu, dan je bio odvratan, nepoznati čovek priča svoju priču, sve ima svoju logičku vrednost.
Ne verujem ni da je kod Bukovskog bilo suviše drugačije u odnosu na našeg starog muzičara sem što njega više vezujem za vino ali neke stvari u životu moramo da prihvatimo onakvima kakve jesu; ljudi obično trule, i između ostalog, što bi se prosto narodski kazalo: kako zračiš tako i privlačiš....


Stariji postovi