whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

15.10.2017.

Kako napisati dobar CV? Saveti

Divan dan zdrave jeseni kad su drveća fleke vodenih žuto-zelenih boja po nebesko plavoj podlozi. Taj prizor me donekle podsetio na uvod pripovetke „Kula” od Ive Andrića i njegovo nebo koje sam možda kasnije viđao jedino na profesionalnim fotografijama. Isečak renesanse. Kao dete nisam mogao da čitam Andrića jer nisam imao životnog strpljenja međutim Andrić se mnogo sporo čita, jedino tako rečenice bivaju oslabljene poput dobro sažvakanog zalogaja hrane u usta. U slučaju da sam Meša Selimović napisao bih remek – delo ovako prelazim u naučnu fantastiku najobičnijeg okrutnog dana zavejanog ljudima, namerama, ispunjen postupcima. Treba iskoristiti dane kad ima inspiracije na pretek, treba uranjavati u fantazije, pokriti se čarobnim plaštom, sakriti u džep plastičnu ruku. Mogu samo da zamislim svoju facijalnu grimasu dok pišem i još više njihovu dok iščitavaju – ko će koga više prevariti otuda nije na odmet što više bespotrebnih informacija: komunikativan sam i filantrop, predstavnik timskog duha.
Kikot.
Postaje sve zabavnije.

Tri jabuke u stanu i šest knjiga iz obližnje biblioteke. Znam njihov broj, one iza stakla se ne diraju. Devet stvari razbacanih po prostoru. Parket nije kao iz modnih časopisa ispoliran medom  nego je prašnjav, i rebrast.... njegovi godovi me podsećaju na panj, godine, a ne na rascvetane seoske ruže koje mile i cvile stopama. Ugodno je gaziti po njemu, ne osećam neku vrstu žala jer ja nisam svila nego sam čovek koji tvrdo, nesmotreno gazi. Najviše u krevetu pronalazim devet stvari. Tamo nalazim knjige, obeležja među stranicama, rukopise nečitkih imena, jabuke. Talasasta imena odvlače pažnju o ljudima koji su među nama, razmišljajući o njima. Najviše od svog voća možda volim jabuke. Obične. Okrugle. Pristupačne, dobronamerne, zelene, postiđene, mirišljave. Ukusa rumeno kiselog. Volim da ih i vidim na uljnom platnu uz sveće i možda koji sočno obešeni cvet.
A dan pre toga govor iz nosa i glas školjki govori iz zapušenih sinusa. Glavobolja. Miris soli u nozdrvama.
Volim ove male bezopasne bolesti pa kad ovako zalegnem uz jabuku i knjigu razmišljam treba li uopšte ikad ozdraviti i biti prividno zdrav jer samo preležane prehlade iz detinjstva ulivaju jednu dozu sigurnosti i sreće. Te bolesti naučile su nešto o toplini ljudi, o osećaju pomoći i brige. U našoj porodici se nikad nije pridavala patetična briga sem u slučaju ekstremnih temperatura možda je i u tome bilo neke lepote.
Danas sam odgojen i sam odlazim na preležavanje svega što podseća na bolest. Flekica gradskog meseca u belilu smoga i šljaštećih farova.


Stariji postovi