whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

09.11.2020.

pre korone

Dragi moji, dok sam naslonjen leđima o zid i dok jedem smoki ispod novogodišnjih lampica, imam potrebu da se još jednom prisetimo o prolaznosti vremena na početku ove godine jer vreme zaista protiče koliko i reke. Napolju je hladno, januarska noć, zasigurno duboko zgažena u minus, a magle nema ni na vidiku. Ovih dana svi govore o zagađenju vazduha i obično uvek neko ko čita ovakve tekstove svim svojim bićem brani ekologiju, ali... mislim da ovom kurčevitom narodu ni vazduh ništa ne može. Danas jedna žena u autobusu na moje molećivo i pičkasto izlazite??? kurčevito mi odgovori sa NE kao kip, dobro -odgovorih kurčevito- jer ja izlazim. Elem, na pragu sam treće decenije i iz ove prespektive mogao bih svojim prostim postojanjem da dokažem da nisam ni dovršen i da nisam ono sve što bih možda ranije voleo da jesam. Jednostavno; ta mala svinja u uglu sobe sam ja. I želim da kažem da me rastužuju ljudi koji ni u čemu ne vide tračak snage, i koji dopuštaju da drugi utiču na njih da o sebi misle loše jer čini mi se da najviše dragocenosti leži u tim psihičkim raspadima. Iz tog haosa se stvara lepota. Ljude koje spominjem su sve ono što ja nisam, a opet iako se i sam osećam s vremena na vreme mizerno nikad se ne osećam bedno iz istih poriva. Godine ne donose ništa, pa ni ta bezbrižnost nije niotkuda nego prosto vidiš i učiš, i posmatraš koliko možeš. Diviš se ljudima oko sebe kako mogu. Kako kaže narod, nije sve za svakoga

13.10.2020.

text text text 12345678910

Pre neki dan sam pisao pismeni sastav iz srpskog jezika sinu od koleginice, premda me je ona upozoravala da je njegova profesorka vrlo stroga i da ne očekujem superlative, dobio sam pet minus. Bio sam vrlo zadovoljan, naročito me privlači činjenica da i ona i ja znamo da to nije pisao neko ko ide u sedmi razred, i odlično se razumemo, shvatamo i doživljavamo tragediju sveta na sličan način. Sigurno je kul žena, možda usamljenica ili lezbejka koja i dalje pati za PRIJATELJIMA i pije isključivo zeleni čaj. Ili možda ja i jesam na moždanom nivou nekog tinejdžera samo sam suviše zaslepljen da sebi priznam da sam umro tog nekog proleća kad sam bio pun nada i ljubavi ka ovom svetu koji je odavao utisak pripitomljene životinje,... Jesen ove godine kao da se prerušila u nešto malo okrutnije i svu svoju čaroliju preskočila je kao od šale i pokazala krvoločne zube. Ja volim zimu, pa evo zima je. Sve je čudno; i dečak u autobusu koji čita knjigu Orlovi rano lete, naročito kad se namršti čuđenjem a čeona koža se nabora poput zavese, ja ga posmatram krajičkom oka i opominjem ga u sebi da još uvek nije vreme za takve primisli te mi dođe da mu iščupam knjigu poput mlečnog zuba i bacim kroz prozor, i veverica na grani bejaše čudna, i ja sam donekle neobičan. Moj problem je što se ne vezujem za ljude i okruženja i kao neka biljka sam mogu svuda ako me postaviš i daš malo vode, za ostalo imam misao koja me vodi do kraja tunela. Ali za sve treba snage, ma koliko god ti nešto išlo od ruke. Možda to sve i nije dobro. Hoću reći, možda je norma sve ono suprotno ako želiš nešto. Otuda te tuge, otuda taj osećaj kao kad ti neko uzme nešto što ti pripada. Gadno je. Lepo je. Ne znam šta bih ti rekao, a da me pritom ne pljuneš po sred lica.

05.09.2020.

horor

Na malom kompjuteru, koji još uvek nisam uspeo da uništim masturbacijom, počinje sad već kultni Scream. Ema Roberts pre Američkih priča, i histerična plavuša koja ne ume da odabere pravi put. Ne deluje mi ona najgluplja u svemu tome, ali takvi karakteri su naprosto smešni, banalni čak i kad se radi o pitanju između života i smrti, pa sad logično... Psiholog mi je kazao kako je za parfem skupo dati šest hiljada dinara, kad može da se nađe jeftiniji, i šta zapravo mislim o testerima (nije rekao za siromašne ali ja sam to pomislio), na šta sam skrušeno odgovorio da loše reagujem na stres. Ovih dana imam gomilu stresa za vratom. Znate onu scenu u Titaniku kad oni očajnici pokušavaju da se ukrcaju u brod za spasavanje i nekako ispadnu iz njega, e pa kroz to prolazim po treći put. U tim trenucima bih najradije zapalio cigaretu, i lagano ispuštao dim iznad nosa i bivao okupan osećajem kao da kišna kap udara o oluk;omamljen i zanešen, ali ja ne pušim više i sad znam da je to samo hrljenje ka nečemu a ne bežanje, i umesto toga kupujem parfeme brendova koje ne umem valjano ni da iskotrljam niz jezičnu pljuvačku. La nešto. Neka zemlja koja ima zeleni limun, i kako piše na sajtu, miris jednog zvona u celom orkestru što mu daje celovitost. Ja čitav svoj život težim da budem to zvono: zlatno, izglančano, celovito i da mirišem tako čisto. Desktop osvetljava lice i mala strela miša ide ka proizvodu; to me navodi da razmišljam kako je lepo biti uređen i živeti uređeno. Prve asocijacije su mi plastične naočali, kaktusi, država, kroj rukava, poljubac, sve neke lezbijske stvari. Sve nešto neprimetno i odbačeno poput starih zimskih iscepanih rukavica. Onda on kaže kako u meni ima svačega, razni sloj emocija, ko da sam bože me oprosti neka pita. Mmm, mogao bih biti pita. Onda mi kolega pošalje poruku na vocapu i napiše mi bi, i ja mu odgovorim sa tim njegovim bi. I sve to prođe, niko ne drekne ma, stani ti .... ne ide to, nešto ne štima. Ne treba biti zakeralo. Ali tu je neki strah. Strah koji kao kap vode klizi niz grudni koš. Tad me prekine psihić, i to baš u trenutku kad zapazim da me prati golub šumskim stazama, kaže da imam mnogo visok iq naravno meni to zvuči apsurdno ali ako nešto znam to je da niko ko je lud ne treba da traži potvrdu da nije, tad dobijem želju da budem izglančan, da budem zvonce koje zvoni iz petnih žila i upijam plemenitost i laskavost, ja to mogu

14.08.2020.

konfuzan tekstić

Avgust, letnji mesec tokom čijih večeri mirišu kokice i kriške lubenica. Na koži miriše gel za tuširanje mirisa dinje. Lepota je u tim stvarima koje prolaze uz svu svoju opasnost, ma koliko zvučalo banalno umnim ljudima. U tom paklu, osećaj jednog slatkog zadovoljstva unutar celog tvog bića zbog samog života; kako je samo lepo živeti bez straha i boli, bez ikakvog očekivanja, čak ni to što me ništa ne boli ni to me ne boli u svoj svojoj bezbrižnosti... čak i kad je najdosadniji dan u godini i kad bi se milioni drugi ubili, tebi je lepo i kao čudiš se kako drugima NIJE lepo. Jer i dosada i lepota je relativna kao i to kojom rukom se krstiš i na koje ime se odazivaš kad neko drekne ulicom neko ime. Život je valjda kompleksniji od tona, i kompleksnii je kako nas uče od kompleksa. Kad sa sebe skineš sva nametnuta obeležja ostanes ogoljen i samo ljubav, ljubav ka slobodi i bivstvovanju. Ljubav koju treba proslediti u kosmos i natrag. I energija. Energija je krucijalna stvar. Moj dušek je bio pokriven jednim zagasito plavim pokrivačem koji je trenjem mog dupeta, što nije bilo teško jer kupovinom mog ogromnog kreveta ceo moj život je spao na krevet, stvarao po pamuku ćebaste kuglice i zbog tih kuglica osećao sam neku vrstu ozlojeđenosti kao i besa jer te kuglice ispod mojih plećki znale su da odišu bolesnom mrtvačkom energijom, i ja bih stalno bivao ubeđen da ih odstranim jer moj krevet nije bio moj krevet nego stran i hladan i nešto što mi može doneti neko zlo jer iako niko nije znao šta se krije u savršeno spakovanom krevetu, ja sam znao i autosugestija je radila svoje. Pre neki dan sam kupio drugi čaršav ali trebalo je očistiti dušek odstranjivanjem svake kuglice kao što je onomad Marina Abramović imala performans sa brojanjem pirinča. Svaku kuglicu sam podigao, presekao sečivom, pokupio selotejpom u vidu lepljivog valjka za odela i ostalu sitnu gamad sve dok opet na blagoj letnjoj svetlosti nije zablistao beli dušek, nikad belji i nikad mekši. Neprocenjivo iskustvo. Ja okupan strpljenjem i ljubavlju ka svetlosti i ceo dan kao svetac idem na vrhovima prstiju šireći zarazu ljubavi.........kako kaže onaj pesnik:" ljubav, u tebi plamte požari...."

09.07.2020.

leti, kaktusovim džemperom ću te

Niz ulicu trči dečak dok mu grašci znoja kupaju lice. Dečak s mesnatim obrazima obraća se drugom dečku koji tromo i besciljno luta iza njega. Govori mu kroz smeh neku dečačku stvar. Svaki saobraćajni znak je upio vrelinu i asfalt je beo i gori poput dedinog kazana u kojem je pekao šljive, pa onda nije, zapravo nikad više nije ništa u njemu dok se oko kazana sve dublje i više stvarao živi pesak. Crveni autobus se parkirao i putnici ulaze kao da je u pitanju maliciozna stvar, iz nekog razloga svi krenu na prva vrata, a onda se dosete i uđu na bilo koja. U autobusu jedan tip jede pljeskavicu, drugi dodiruje zube. Pomišljam možda mu zubi zadaju muke, tad nije bitna ni zarazna bolest jer čak i smrt deluje umirujuće i vodenasto tokom bola i straha. Kroz pluća mi se provlači sparina. Prisećam se kako sam pušio pre par godina cigarete ispod lipe i kako sam imao isti osećaj krivice u grudima. Vazduh je poput para: prljav i neophodan. Ispod maske na rubovima brkova osećam miris obične kafe i mentol čeri žvakaće gume. Ispijam kafu na pauzi ispred maloprodajnog objekta u kom radim. Šefica je upravo otišla kući, pre čega se iskezila svojim veštačkim zubima jer je proletos izvadila par trulih. Deo njenih zuba je poput iskleksanih kipova od kojih imaš želju da mermer izribaš sve dok ne krene da cakli, ali znaš da je to farsa. Prolaze dva Cigana. Jedan prilazi, drugi ostavlja bebeća kolica, točkovi se čuju par sekundi duže dok ne zastanu, puna drugim ljudima bespotrebnih stvari, prilazi i iskazuje svoje čuđenje da smo se njegovom saputniku obratili sa gospodine, to je samo običan klošar, on to mora nama reći pa kud puklo iako je deo porodice, dodaje pomalo skrušeno da razume da mi to moramo da govorimo ljudima. Pomišljam da taj čovek ima pravo ali na kraju krajeva meni su svi ti ljudi isti i među njima ne pravim ogromne razlike i nije mi stalo ko šta ima. Ovaj prvi izlazi napolje i traži cigaretu, ne smeta mu ni plavi pal mal slims, a njegova senka iza leđa kažiprstom pokazuje da mu se cigareta ne da dok oblizuje umotan duvan u rizlu. Ja se bojim takvih ljudi; s kojma skupljaš đubre, pred kojima se ogoliš, s kojima smrdiš i prdiš, a ni ne udaljiš se pošteno od njih a oni ti zabodu nož u leđa pretvarajući se kao da je to najprirodnija stvar na svetu samo zato što si po nekim standarima klošar. Vidi, neće da bude baš.


Stariji postovi