whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

20.08.2017.

...

 

Oseća se miris šuštave jeseni i svetline sa Istoka. Leto se gasi poput belog patuljka u kosmosu i tamnija voda sve više ispunjava dan kao što jabuke prkosno kite krošnje. Čarolija zlata vredi. Suva jesen slaže se sa šuštavim rečima a reč ovih dana je poprilično krhka, dragocena. Oni koji su odgojeni na istoj čuvaju je kao oko u glavi.

Čitam taj Novembar od G. Flobera. Očaran. Jednostavno i čisto. Utopljen u maglovitoj sadašnjici.Volim kad se romani pišu emocijama i kad svaka reč vrhom škare trgne iz utrnule sadašnjice. Volim kad neko ume a kad neko ume tu nema mesta dilemi, majstor je uvek majstor. Prvi bih bacao dukate i šešire.

U tom duhu započeo seriju Preacher dok iščekujem dolazak American Horror Story uz nadu da ovog puta neću imati primedaba. Ja sam Preacher olako shvatao sve do trenutka dok sveštenik hukom demona nije povisio ton. Jedan lik me podseća iz Saut Park. A kod takvih slučajnosti moram dobro razmisliti pre konačnog suda.


Zove me A. da idemo da gledamo film u bioskop Zvezda. Gledao sam već  film Sve o mojoj majci. Genijalan Almodovar. Nikad dosta. Mora mu se čovek diviti ukoliko nastoji biti pošten prema sebi. Moglo bi se gledati zauvek. Naravno ovaj put negde u samom srcu grada. Govorim, doduše, ne istog trena, da ne mogu zbog drugog obećanja, namesti se tako, ako nije problem nakon 24-og. Nema reakcije.

Ja bih odgovorio. Budući da nemam o čemu da razmislim. Jer, ako je o glavu danas ili sutra,  to je onda nešto sasvim drugo... Ali to sam samo ja, uvek razapet između, a drugi su većina koliko god bili slični. 

After.life je jedan od onih filmova. Ispočetka ih ne razumeš a posle uviđaš lepotu u slobodi i koliko je zapravo bitno imati izbore. I sahrane gube svoju zlosutnu ćud bivaju penušave i kao neki mali tunel do nečeg sledećeg a život biva prostran i šarenolik i svež poput štrika s odećom u podnožju planina. Ali to sve i ako si takvog ubeđenja i razmišljanja. Ako nisi onda gledaš drvene ramove, bukete, viteze i krune iz svoje ravne kroz rešetke i ne može se bog zna koliko lepo a ni ružno pisati o senkama po zidu.

A ni previše dugo.

Imaš mnogo toga da izgubiš možda zato se grčevito i držiš i iz toga i nastojiš da budeš iskren i da olakšaš i sebi i drugima život. Mnogo tog i. Nije lepo s tim se igrati. Koliko god delovali jaki, labilni, beživotni, nekako dovoljno je biti iskren i dobronameran... a ipak izmakne sve iz želje da budemo praktični i kul, strašno bolji.



Stariji postovi