whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

09.07.2020.

leti, kaktusovim džemperom ću te

Niz ulicu trči dečak dok mu grašci znoja kupaju lice. Dečak s mesnatim obrazima obraća se drugom dečku koji tromo i besciljno luta iza njega. Govori mu kroz smeh neku dečačku stvar. Svaki saobraćajni znak je upio vrelinu i asfalt je beo i gori poput dedinog kazana u kojem je pekao šljive, pa onda nije, zapravo nikad više nije ništa u njemu dok se oko kazana sve dublje i više stvarao živi pesak. Crveni autobus se parkirao i putnici ulaze kao da je u pitanju maliciozna stvar, iz nekog razloga svi krenu na prva vrata, a onda se dosete i uđu na bilo koja. U autobusu jedan tip jede pljeskavicu, drugi dodiruje zube. Pomišljam možda mu zubi zadaju muke, tad nije bitna ni zarazna bolest jer čak i smrt deluje umirujuće i vodenasto tokom bola i straha. Kroz pluća mi se provlači sparina. Prisećam se kako sam pušio pre par godina cigarete ispod lipe i kako sam imao isti osećaj krivice u grudima. Vazduh je poput para: prljav i neophodan. Ispod maske na rubovima brkova osećam miris obične kafe i mentol čeri žvakaće gume. Ispijam kafu na pauzi ispred maloprodajnog objekta u kom radim. Šefica je upravo otišla kući, pre čega se iskezila svojim veštačkim zubima jer je proletos izvadila par trulih. Deo njenih zuba je poput iskleksanih kipova od kojih imaš želju da mermer izribaš sve dok ne krene da cakli, ali znaš da je to farsa. Prolaze dva Cigana. Jedan prilazi, drugi ostavlja bebeća kolica, točkovi se čuju par sekundi duže dok ne zastanu, puna drugim ljudima bespotrebnih stvari, prilazi i iskazuje svoje čuđenje da smo se njegovom saputniku obratili sa gospodine, to je samo običan klošar, on to mora nama reći pa kud puklo iako je deo porodice, dodaje pomalo skrušeno da razume da mi to moramo da govorimo ljudima. Pomišljam da taj čovek ima pravo ali na kraju krajeva meni su svi ti ljudi isti i među njima ne pravim ogromne razlike i nije mi stalo ko šta ima. Ovaj prvi izlazi napolje i traži cigaretu, ne smeta mu ni plavi pal mal slims, a njegova senka iza leđa kažiprstom pokazuje da mu se cigareta ne da dok oblizuje umotan duvan u rizlu. Ja se bojim takvih ljudi; s kojma skupljaš đubre, pred kojima se ogoliš, s kojima smrdiš i prdiš, a ni ne udaljiš se pošteno od njih a oni ti zabodu nož u leđa pretvarajući se kao da je to najprirodnija stvar na svetu samo zato što si po nekim standarima klošar. Vidi, neće da bude baš.