whatkindofghost

ala je lep ovaj svet

05.07.2020.

leto

Sandra Siladjev---------- 2 days ago-------------- Leto je tako teško godišnje doba. Prekida se normalan životni tok i svi nestaju, idu na nekakav odmor i imaju neku presiju da mora nešto važno da im se desi jer je leto. Leto je prekid životnog toka. Svi su u histeriji i očekivanjima. To je tužno na neki čudan način. Svi očekuju da će leto da im donese nešto drugačije, nešto što do sada nisu doživeli. Leti se ljudi sunčaju i misle da ako promene boju tena da će to da im donese neku suštinsku promenu. To je tako tužno. Jedino što se promeni je što se nakon par nedelja ljuštiš. Leti se sporo misli. Ništa ti se ne radi. Sve je prolazno. Čak se i odnosi zovu ,,letnje šeme". Ne postoji jesenja i zimska šema. Zauvek bih da bude jesen i magla i kiša i da svi idu na posao i da se ne prave ti masovni prekidi-kolektivni godišnji odmori, raspusti, kolektivne histerije. Leti ni muzika, ni muzeji, ni letnje pozorišne scene, ni bioskopi, a ni kafe za poneti nemaju tu toplinu, bliskost, poetičnost, životnost i intenzitet kakvu imaju kada je jesen. Prolaznost je najjača leti. Kad sam kod prolaznosti, klipove sam intenzivno počela da snimam kada mi je dete bilo u vrtiću, a sada je završila četvrti razred. Prolaznost teško podnosim. Pre nego što sam postala majka teško mi je padala, a sada kad imam dete- još teže. Dok se okreneš-beba je odrasla osoba koja te sa čuđenjem pita:,,Ne misliš valjda u toj haljini da ideš napolje? Mama, to više niko ne nosi i izgledaš kao svoja prabaka". I tako. Hvala vam što ste sa mnom u ovoj prolaznosti.  copy-paste

23.04.2020.

ucinilo mi se da kazes

ovaj post je prvobitno bio ispisan drugacije. emocija slicna, razlicito formulisan. dok sam malopre pristavljao dzezvu za kafu i ribao soljicu na kojoj je bilo napisano fashion coffee koju je uzeo neko od moje demode porodice, skontao sam da sam mozda malo potcenio tebe dragi moj citaoce davajuci ti banalne primere vezane za 14. mart kad mi spada rodjendan. elem, kad se uzme u obzir da zivimo u vremenima u kojima znanje nije imanje i kad se svaki posao svodi na vizuelnu prezentaciju normalno da su tridsete cisto govno jer nista ne moze dobro doneti starenje koje je svakako sramotno samo po sebi jer koliko god da se dobro (ne)drzis nikad ne mozes da se meris s mladoscu kojoj u svoj svojoj haoticnoj prirodi deluje ko da joj sve ide od ruke... valjda, zbog tog vremena kog jos uvek ima ali ono prolazi, tridesete deluju jos grdje i nekako brate mili nastrano prema zivotnoj egzistenciji. necu ovom prilikom pisati o prijateljima koji su se setili jer ono zabole me dupe, vise imam oslobodjene memorije u glavi ako nisu i ne osecam stege kad se kunu u proslost... zaista, nista ni vise ni manje od toga. blaaaaah. ovogodisnji cetrnaesti mart pamtim po prelepim cvetovima ulicnih ringlova koji kao ludi cvetaju ispred zgrade, koje sam zapazio dok je pas kenjao ispod drveta kao i po korona virusu koji se sve vise siri. besni me oko svega toga mnogo stvari. uglavnom one koje mogu pasti na um nekom dokonom. besni me sto su u ovoj drzavi starci neozbiljni koliko i decurlija i sto niko ne shvata da nije poenta ni u tom umiranju nego u svemu onome pre toga. i kao ako ti se umire mnozda bi trebalo ko u futurami osmisliti halo govornicu preko koje zakazujes suicid. smeta mi sto u svoj toj panici i dalje je najvise ugrozena radnicka klasa koja nikome nije bitna jer zaboga treba imati nesto i kad je hiljade i hiljade ljudi ugrozeno nekako kontam da bi u ovom jebenom titaniku opet spasili dupe oni plave krvi od najboljih namera. ali... ne zanima me ni to. htedoh nesto drugo, ne mogu da se setim sta, ovaj post je odstojao bar mesec dana u skici, a meni i dalje neka emocija prigusena bruji kroz grudni kos. ne mogu da se setim zasto ali vrisak je prigusen kostima i misicima koji se grce. moje lice ima grimasu kao zvrljotina po papiru. um prazan. najbolji lek disati duboko, gledati kroz tamne krosnje i verovati u to da ce jutro promeniti sve.

07.03.2020.

asta la vista bejbe imam novi post imam novi post

Niz blatnjavim poljem niču cvetovi uličnih ringlova. Sveža trava izranja iz mulja, a na đonovima patika budu naslage blata. Sećam se jednih usana i kože boje papira koje nestaju kao slika u misaonim maglama. Sećanja vremenom postaju beskorisna kao i štapići koji ti pomažu da omirišeš notu parfema; svaki miriše na onaj prethodni, svaki prokleti šmrk poseduje u sebi injekcije alkohola. Najzad, ako si sličan meni i voliš parfeme, uzmeš na kraju jedan i tek kući kad spustiš kese i otkloniš sa sebe svu dnevnu prljavštinu, nakon tri sata, uspeš da razaznaš miris. Slično je sa memorijama i samoćom. Samoća me nikad nije plašila, više su me užasavali ljudi koji nisu u miru sa sobom i koji su imali raznovrsne potrebe. U svemu tome javlja se ponekad osećaj za ispravnošću, i ako ima ikakve pravde od tih ljudi se treba skloniti. Sećam se da me nikad nisu ostavljali bez daha mađioničari, ne iz razloga jer sam bio izuzetno inteligentan (što fakat svakim danom dokazujem) nego jednostavno očekivao sam više i bolje od cirkusa. Uvek sam želeo da vidim vatromet i sjaj, a ne tužnog mađioničara sa cvetom u ruci. Kolega koji je slomio nogu i onda su mu doktori gurali šipku u nogu oseća se strašno uvređenim što svet nije stao zbog njegovog stanja i što nikad nije dobio tu famoznu poruku s pitanjem kako je. Hej, ne kažem, možda ima nečeg ružnog u tome ali svet ne haje ni za njega, ni za tebe moj dragi čitaoče, što bi se reklo fućka mu se šta će dalje biti.... na isti način se i meni fućkalo da ga pitam kako je jer sam oduvek u tom čovečuljku osećao neku vrstu zlobe i najzad nije me se ticalo za deljenjem i lepih i ružnih stvari. Taj defekt, rekao bih, vučem negde iz detinjstva kad više nisam imao potrebu za očekivanjem budući da su me ljudi ranili u svaki deo tela, a kad čovek izgubi taj dragoceni dar da veruje u opštu pravdu onda i sam postane neko ko uspeva da ne ispunjava tuđa razmišljanja. Subota. Mesec u znaku ribe. Na stolu blaga renesansa, do pola izgorela sveća i u plavoj činiji tri jabuke. Subota dan kad se gledaju naga tela u vidu razvučenih piksela po zidovima. Kad radoznalo zagledamo u ružičaste penise i vagine, nage stomake i stidne dlačice. Tuneli sa svećama. Kapi voska. Veštačka vilica. Miris alkohola. Ostatak kafe ispod jezika. Lepota prostog življenja.

04.03.2020.

baruštine

kišni dan čini da je vreme krotko. ispred zgrade napravila se velika bara. nekadašnje skromno ali pristojno dvorište sad je blatnjavo i nešto što treba zaobilaziti. oči su mi izritirane jučerašnjim suncem i prašinom, te kapi za oči čine svoje i moje oči su sve manje mutne i sve zelenije, jasnije, ali procedura do izglančanog pogleda je naporna; legnem na madrac, zabacim glavu, otvorim palcem i kažiprstom beonjaču, zatim nespretno pritisnem komad plastike i dok još uvek boreći se sa prirodom koja vapi da sklopim oči i utihnem u tami ko vampir, shvatim.... da sam promašio oko. a kad promašim oko, onda mnogo veštačkih suza se sliva niz lice, a u ulegnućima očnih predela prave se gorkaste bare. u tim trenucima, sem na egipat i kamile, pomišljam na sve stvari zbog kojih bih plakao da imam suza kojima bih ispratio sve male osenčene misli, ali pošto ih nemam i retko kad plačem, onda... pitam se jel neko tako isto otvori nebo iznad maslačka ili možda kroz rupicu dugmeta ceo vidik mu stane u krug. suze nisu samo okej, suze su prirodne koliko i sperma ili slina koja izlazi iz tela kad god ima potrebe za tim. za par dana mi je rođendan. moja mladost se završava, i jedina dobra stvar u tome je što smatram da to nikad nije ni bila mladost nego više nešto što je bivalo u vremenu ko znak upozorenja da nije u pitanju starost. kako god, živelo se to nešto. i vreme je prolazilo. nekad je to bivalo beščujno, nekad nešto svetleće i veselo što si mogao da uhvatiš u šaku, ko jezikom slatku melodiju u glavi i onda je hitro ispustiš da ode svojim putem. baruštine imaju moć da privuku gumene čizme i šarene kišobrane. ja imam moć ali i pravo da budem u miru sa sobom.

18.01.2020.

Malo o ljudima i njihovim potrebama u odnosu na naš život

Elem, pre nekih deset - trinaest godina (kako je samo ovo moćno kad možeš racionalno da se prisetiš nečega što je bilo pre toliko vremena!) imadoh jednu mnogo dobru drugaricu. Ta drugarica je bila dete razvedenih roditelja, i ne, neću ovom prilikom da optužim sve razvedene roditelje kako su krivi što nemam dovoljno kokica u činiji dok pišem post, jer mislim da su razvodi korisni, ali činjenica je da joj je uvek nedostajalo pažnje, mnogo pažnje... možda čak i previše očekivanja za nekoga ko je u tinejdžerskom dobu okružen slinavim tinejdžerima koji su nosili farmerke na kukovima, kojima sam, između ostalog, pripadao i ja, ne zato što je to bilo nešto što se tako nosi, već zato što drugačije nisam znao ni umeo, a i džins je bio očajan; cepao se i habao se dok kažeš keks. A, mala digresija, moram da spomenem i prelepu kosu.... koju sam nosio... nekad... dok je bilo kose. E, sad, njena potreba za pažnjom je ujedno bila i dobra stvar i loša stvar. Bilo je loše jer niko u tom uzrastu nije mogao da pruži tako nešto drugom biću, a dobra stvar je što su svi razumeli samu potrebu da pruže nešto što nisu razumeli šta bi to precizno moglo da bude. Na taj način se začarani krug širio i opstajao, ljudi se se koliko su mogli voleli. Ljudi se formiraju godinama i u jednom trenutku mojoj drugarici je sve postalo pomalo lažno i u odnosu na nju nedovoljno dobro. I dalje je očekivala pažnju, zahtevala dubok izraz poštovanja u vezi nekog događaja prema njoj, bejaše poprilično nesigurna u sebe ali nije bila zla osoba, svi ti događaji su je činili osobom koju bi svako najradije izbegao jer njena potreba za proždiranjem svakog atoma snage i volje bio je sličan vampirizmu; još, još, još.... s klinačkim neobrušenim finesama. Godine su prolazile i ubrzo je odlučila da udene, po vlastitom priznanju, stalni smisao svom životu tako što će se udati i roditi decu. Od tog trenutka, sve manje smo se čuli i sve manje je insistirala da se kod nje ostaje duže ako bi se došlo. Jednostavno, njoj je to iskustvo bilo preko potrebno da bi sazrela i kao osoba i ujedno da bi sebi utabala put koji možda nije onaj koji je najpovljniji za nju, ali u datim okolnostima je jedini koji ima, i mora njime. Mi smo i dalje prijatelji, s tim što se mnogo manje viđamo i čujemo... ali i dalje u korektnim odnosima, u smislu da ne bih prešao na drugu stranu ulice kad bih je susreo. Ovo sve pišem jer me je podstakla priča jednog prijatelja kako se njegov prijatelj ponaša prema njemu, kako mu sve zamera, da na sve ima neki nadobudan komentar.. i koliko uvideh na njega to dosta utiče, on se oseća loše, ne misli da je dovoljno dobar, itd. I džaba poučne banalne priče o mojoj drugarici; ljude ne možeš da spaseš patnje i bola. To je valjda neki životni put kroz koji svi moramo da prođemo. Reč je samo o ljudskoj dokonosti, svi ti ljudi kojima smeta što imaš pravo na svoje mišljenje, sve što ne moraš pa ni ne uradiš, čini celu stvar toksičnom ali sve to jeste prolazno, a da li je vredno i da li će nešto opstati, to se nikad ne zna...možda ni nema neke dubine u svemu tome, možda i ima, ali nebitno, sve ono što te lagano guši nije dobro, ne - ne


Noviji postovi | Stariji postovi