beats by dre cheap

Malo o ljudima i njihovim potrebama u odnosu na naš život

Elem, pre nekih deset - trinaest godina (kako je samo ovo moćno kad možeš racionalno da se prisetiš nečega što je bilo pre toliko vremena!) imadoh jednu mnogo dobru drugaricu. Ta drugarica je bila dete razvedenih roditelja, i ne, neću ovom prilikom da optužim sve razvedene roditelje kako su krivi što nemam dovoljno kokica u činiji dok pišem post, jer mislim da su razvodi korisni, ali činjenica je da joj je uvek nedostajalo pažnje, mnogo pažnje... možda čak i previše očekivanja za nekoga ko je u tinejdžerskom dobu okružen slinavim tinejdžerima koji su nosili farmerke na kukovima, kojima sam, između ostalog, pripadao i ja, ne zato što je to bilo nešto što se tako nosi, već zato što drugačije nisam znao ni umeo, a i džins je bio očajan; cepao se i habao se dok kažeš keks. A, mala digresija, moram da spomenem i prelepu kosu.... koju sam nosio... nekad... dok je bilo kose. E, sad, njena potreba za pažnjom je ujedno bila i dobra stvar i loša stvar. Bilo je loše jer niko u tom uzrastu nije mogao da pruži tako nešto drugom biću, a dobra stvar je što su svi razumeli samu potrebu da pruže nešto što nisu razumeli šta bi to precizno moglo da bude. Na taj način se začarani krug širio i opstajao, ljudi se se koliko su mogli voleli. Ljudi se formiraju godinama i u jednom trenutku mojoj drugarici je sve postalo pomalo lažno i u odnosu na nju nedovoljno dobro. I dalje je očekivala pažnju, zahtevala dubok izraz poštovanja u vezi nekog događaja prema njoj, bejaše poprilično nesigurna u sebe ali nije bila zla osoba, svi ti događaji su je činili osobom koju bi svako najradije izbegao jer njena potreba za proždiranjem svakog atoma snage i volje bio je sličan vampirizmu; još, još, još.... s klinačkim neobrušenim finesama. Godine su prolazile i ubrzo je odlučila da udene, po vlastitom priznanju, stalni smisao svom životu tako što će se udati i roditi decu. Od tog trenutka, sve manje smo se čuli i sve manje je insistirala da se kod nje ostaje duže ako bi se došlo. Jednostavno, njoj je to iskustvo bilo preko potrebno da bi sazrela i kao osoba i ujedno da bi sebi utabala put koji možda nije onaj koji je najpovljniji za nju, ali u datim okolnostima je jedini koji ima, i mora njime. Mi smo i dalje prijatelji, s tim što se mnogo manje viđamo i čujemo... ali i dalje u korektnim odnosima, u smislu da ne bih prešao na drugu stranu ulice kad bih je susreo. Ovo sve pišem jer me je podstakla priča jednog prijatelja kako se njegov prijatelj ponaša prema njemu, kako mu sve zamera, da na sve ima neki nadobudan komentar.. i koliko uvideh na njega to dosta utiče, on se oseća loše, ne misli da je dovoljno dobar, itd. I džaba poučne banalne priče o mojoj drugarici; ljude ne možeš da spaseš patnje i bola. To je valjda neki životni put kroz koji svi moramo da prođemo. Reč je samo o ljudskoj dokonosti, svi ti ljudi kojima smeta što imaš pravo na svoje mišljenje, sve što ne moraš pa ni ne uradiš, čini celu stvar toksičnom ali sve to jeste prolazno, a da li je vredno i da li će nešto opstati, to se nikad ne zna...možda ni nema neke dubine u svemu tome, možda i ima, ali nebitno, sve ono što te lagano guši nije dobro, ne - ne

whatkindofghost
http://whatkindofghost.blogger.ba
18/01/2020 03:26