beats by dre cheap

ucinilo mi se da kazes

ovaj post je prvobitno bio ispisan drugacije. emocija slicna, razlicito formulisan. dok sam malopre pristavljao dzezvu za kafu i ribao soljicu na kojoj je bilo napisano fashion coffee koju je uzeo neko od moje demode porodice, skontao sam da sam mozda malo potcenio tebe dragi moj citaoce davajuci ti banalne primere vezane za 14. mart kad mi spada rodjendan. elem, kad se uzme u obzir da zivimo u vremenima u kojima znanje nije imanje i kad se svaki posao svodi na vizuelnu prezentaciju normalno da su tridsete cisto govno jer nista ne moze dobro doneti starenje koje je svakako sramotno samo po sebi jer koliko god da se dobro (ne)drzis nikad ne mozes da se meris s mladoscu kojoj u svoj svojoj haoticnoj prirodi deluje ko da joj sve ide od ruke... valjda, zbog tog vremena kog jos uvek ima ali ono prolazi, tridesete deluju jos grdje i nekako brate mili nastrano prema zivotnoj egzistenciji. necu ovom prilikom pisati o prijateljima koji su se setili jer ono zabole me dupe, vise imam oslobodjene memorije u glavi ako nisu i ne osecam stege kad se kunu u proslost... zaista, nista ni vise ni manje od toga. blaaaaah. ovogodisnji cetrnaesti mart pamtim po prelepim cvetovima ulicnih ringlova koji kao ludi cvetaju ispred zgrade, koje sam zapazio dok je pas kenjao ispod drveta kao i po korona virusu koji se sve vise siri. besni me oko svega toga mnogo stvari. uglavnom one koje mogu pasti na um nekom dokonom. besni me sto su u ovoj drzavi starci neozbiljni koliko i decurlija i sto niko ne shvata da nije poenta ni u tom umiranju nego u svemu onome pre toga. i kao ako ti se umire mnozda bi trebalo ko u futurami osmisliti halo govornicu preko koje zakazujes suicid. smeta mi sto u svoj toj panici i dalje je najvise ugrozena radnicka klasa koja nikome nije bitna jer zaboga treba imati nesto i kad je hiljade i hiljade ljudi ugrozeno nekako kontam da bi u ovom jebenom titaniku opet spasili dupe oni plave krvi od najboljih namera. ali... ne zanima me ni to. htedoh nesto drugo, ne mogu da se setim sta, ovaj post je odstojao bar mesec dana u skici, a meni i dalje neka emocija prigusena bruji kroz grudni kos. ne mogu da se setim zasto ali vrisak je prigusen kostima i misicima koji se grce. moje lice ima grimasu kao zvrljotina po papiru. um prazan. najbolji lek disati duboko, gledati kroz tamne krosnje i verovati u to da ce jutro promeniti sve.

whatkindofghost
http://whatkindofghost.blogger.ba
23/04/2020 20:35